Tišina je ovde gluvoća, Pogon Jedinstvo, Zagreb

Tišina je ovde gluvoća, Pogon Jedinstvo, Zagreb. Foto: Nenad Porobić

TIŠINA JE OVDE GLUVOĆA

Mirjana Dragosavljević

Izložba „Tišina je ovde gluvoća“ analizira različite migracije koje obeležavaju ove prostore, jer ukoliko bismo pokušali da mapiramo sva prošla i sadašnja kretanja, dobili bismo pokretnu sliku nalik mravinjaku – reke ljudi ugrožene egzistencije. Međutim, ovo nije pokušaj mapiranja svih kretanja u potrazi za budućnošću, već prikaz fragmenata određenih putovanja. Kako ih percipiramo? Kako se prema njima odnosimo? Kako u njima učestvujemo? Kako se u okviru njih pozicioniramo? Kako ih (ne) prevazilazimo? 

Nika Autor u radu Filmske novosti 63 – Voz senki  koristi video snimak napravljen od strane izbeglica sa Bliskog istoka iz voza na relaciji Beograd-Ljubljana i smešta ga u širi istorijski, društveni i politički kontekst. Filmske novosti 63, između ostalog, sadrže kadrove nastale u januaru 2017. na prostoru Železnica Srbije. Tu se nalazio niz napuštenih magacina i neformalni parking na kojem su radili bivši radnici ovog preduzeća, koji su ostali bez posla, te im je ovo bio utešni izvor prihoda. Te zime, u tim magacinima su privremeno boravili migranti/kinje i izbeglice u uslovima bez struje, vode, grejanja, sa razvaljenim prozorima i vratima, devastiranim podovima, zidovima, bušnim krovovima. U pokušaju da se zagreju na temperaturama koje su dostizale i do -20 stepeni celzijusovih, koristili su drvene pragove napuštene železničke pruge. U tom trenutku, na tom prostoru, skupilo se sve: devastirana železnica, radnici bez posla, migranti/kinje i izbeglice u užasavajućim uslovima, nemilosrdna zima i ograda koja ih deli od Beograda na vodi, sastavljena od reklama za luksuzan život u stanovima izgrađenim na džentrifikovanoj teritoriji Savamale. Danas na tom prostoru više nema radnika železnice, ni migranata/kinja, niti improvizovanog parkinga, danas je tamo teritorija Beograda na vodi koja se sve više širi i na kojoj gube živote neki drugi radnici.

Voz koji polazi iz Beograda i putuje prema Ljubljani, pojavljuje se ponovo, i to u radu kroz noć bez zvezda, tamnu i gustu kao mastilo umetničkog dua Doplgenger, ali ovog puta ide dalje, u zemlje zapadne Evrope, odvozeći gastarbajtere/ke iz Jugoslavije šezdesetih godina na privremeni rad u inostranstvo. U to vreme Jugoslavija je potpisala sporazume sa Austrijom, Francuskom, Švedskom, Nemačkom i drugim evropskim zemljama, kojima se reguliše zapošljavanje jugoslovenskih radnika i radnica u inostranstvu. Uobičajene interpretacije migrantskog rada u Jugoslaviji imaju antikomunistički ton, a gastarbajteri su predstavljeni kao žrtve komunizma. Autori poput Borisa Budena tvrde da ova pojava ukazuje upravo suprotno, da je u pitanju posledica spajanja tržišta i socijalizma i da nije u pitanju slabost socijalističke ekonomije koja je prozrokovala migracije, već reprodukcija kapitalističkih ekonomskih odnosa u Jugoslaviji. Ovaj video radje deo serije dua Doplgenger kroz noć bez zvezda, tamnu i gustu kao mastilo u kojima oni propituju odnose rada, rata i ekonomije, kako u istorijskim tako i u savremenim migracijama.

Ekonomskim migracijama bavi se i Maja Hodošček u video radu Obećana zemlja u kojem uz ručak razgovara sa svojim komšijama, radnicima/cama iz zemalja bivše Jugoslavije koji su na privremenom radu u Sloveniji. Slovenija je prva od jugoslovenskih zemalja koja je postala članica Evropske unije, usvojivši evropske norme i zakone o migracijama. Radnici i radnice iz biviših jugoslovenskih republika, ne samo što su prepušteni samovolji poslodavaca, već se suočavaju i sa komplikovanim birokratskim procedurama države koja štiti svoje i EU granice i kapital nauštrb eksploatisanih radnika/ca koji u takvim okolnostima nemaju niti prava ni mogućnosti da se izbore za iole dostojanstvene uslove rada.

Davor Konjikušić bavi se aktuelnim migracijama u različitim formama, pre svega kroz svoje foto-reportaže, novinarske tekstove, edukativni i umetnički rad itd. Na izložbi Tišina je ovde gluvoća, biće izložena fotografsko-zvučna instalacija Aura: F37, koja koristi snimke migranata/kinja i izbeglica na ilegalnim prelazima granica, nastale policijskim termovizijskim kamerama. Pored toga što govori o dehumanizovanju ljudi i kriminalizaciji borbe za život, ovaj rad suptilno ukazuje na ogromna finansijska sredstva uložena u žice, ograde, opremu, tehnološka dostignuća, ljudske resurse, kako bi se sprečio protok ljudi iz zemalja pogođenih ratom i siromaštvom u zemlje koje aktivno učestvuju u stvaranju takvih uslova – od kolonijalnih pljački i porobljavanja, preko široke palete eksploatacije, do participacije u aktuelnim ratovima.

Kroz svoja dva rada, prisutna na izložbi „Tišina je ovde gluvoća“ Bojan Mrđenović otvara pogled na fragmente onoga što nastaje nakon migriranja. U radu Dobrodošli  beleži napuštene kuće kao posledice migracije stanovništva iz sela u grad. Za razliku od svih ostalih procesa koje izložba adresira, ovo je tačka koja pokazuje statičnost, zaustavljenost, zapuštenost, propadanje. Život koji je ovde napušten, odvija se negde drugde, a u to drugde možemo da zavirimo kroz Bojanovu knjigu fotografija We are the world  koja prikazuje kadrove svakodnevnice iz jedne gastarbajterske kafane u Rotterdamu.

Istraživanjem i eksperimentisanjem u vezi sa alternativnim metodama produkcije, u nastojanju razvijanja koncepta ekonomske jednakosti, bavi se grupa okupljena oko projekta minipogon. Konstatujući da do migracija dolazi zbog kapitalističkih ekonomskih odnosa, ratova, nedostatka posla, devastacije na kapitalističkoj periferiji, ekološke devastacije itd, minipogon nastoji da interveniše na nekoliko nivoa: u odnosu prema prirodi, materijalima, ljudima. Umesto klasičnog humanitarnog pristupa u rešavanju tzv. migrantske krize, minipogon oko procesa reciklaže plastičnog otpada uspeva da formira zajednicu odbačenih poput nezaposlenih i migranata/kinja sa namerom razvijanja odnosa koji ne bi bili zasnovani na kapitalističkoj eksploataciji, već na prijateljstvu i poštovanju. Polazišna tačka je da rad treba da služi obnavljanju životnog sistema, a ne proizvodnji profita kroz eksploataciju, međutim suočavanje sa preprekama na svakom koraku je neizbežni deo procesa, zbog čega naglašavaju da je u pitanju eksperiment sa neizvesnim ishodom.

Beogradsko izdanje izložbe (Tišina je ovde gluvoća, 4-25.7.2019. u Kulturnom centru Beograda) je imalo prateći program, koji je u zagrebačkoj postavci u velikoj meri transformisan. Nemanja Čađo i Danica Selem su održali radionicu Zones of (dis)comfort: Spatial Hypersensitivities (27.6-2.7.2019, Magacin u Kraljevića Marka 4, Beograd) sa idejom istraživanja zone udobnosti sredstvima savremenog plesa i performansa. Ova saradnja je započela podatkom da su oboje arhitekte i da oboje nastoje uspostaviti odnos sa prostorom primenom pokreta i savremene plesne prakse. Početna tačka je bila radionica u Beogradu, u kojoj su radili zajedno sa Nemanjom Boškovićem, a zagrebačka publika će imati prilike da prati dalji nastavak tog procesa kroz video zapis i njegovu radnu (draft) artikulaciju.

Jelena Mijić je na razgovoru sa publikom Njujork, Njujork e pa šta je govorila o svom iskustvu rezidencijalnog boravka u tom umetničkom centru. Ovaj program u jukstapoziciji sa nekim drugim radovima na izložbi deluje kao lagodniji vid migracije i kao da mu tu nije mesto, međutim on otvara sasvim drugačiju perspektivu koja ukazuje na univerzalnost pozicije prekarnosti. Album sa sličicama koji je izložen u zagrebačkom izdanju izložbe, nastao je kao segment Velike slikarske izložbe sa gomilom slika, čiji je podnaslov bio Kako me je Njujork vratio slikarstvu. Ova višeslojna igra, osim što predstavlja komentar na funkcionisanje umetničkog tržišta, radi nekoliko stvari, od kojih bi jedna svakako bila skiciranje sopstvene pozicije i eksperimentisanje sa istom na relaciji centar-periferija.

S obzirom da su migracije jedan od (nus)proizvoda neoliberalnog kapitalističkog sistema, njima se ne možemo baviti ukoliko se makar ne dotaknemo pitanja reprodukcije radne snage, kao integralnog dela kapitalističke proizvodnje. U beogradskom izdanju izložbe Tišina je ovde gluvoća Ivana Smiljanić je u razgovoru Život po ovulaciji govorila o dugogodišnjoj borbi protiv steriliteta i kroz opis sopstvenog iskustva skicirala je kakvu vrstu rada podrazumevaju asistirani pokušaji začeća, te kako se to odražavalo na različite segmente njenog života. Na zagrebačkoj izložbi će biti izložen the making of  Ivaninog rada Uređivanje (u domaćinstvu i umetnosti) koji tematizuje pitanje kućnog i reproduktivnog rada.

Nebojša Milikić je održao vođenje kroz naselja Kaluđerica i Bulbuder Na dve vode i tri vetra: logike partije, kapitala i radničke klase rešavaju stambeno pitanje u SFRJ, na kojem nas je proveo kroz niz migracija i istorijskih okolnosti koje su formirale i oblikovale ovo naselje. Zagrebačka publika će imati prilike da se upozna sa ovom temom kroz izložene publikacije, koje su proizvod dugogodišnjeg istraživanja stambenih politika u SRFJ.

Dejan Marković i Zoran Kuzmanović su ispred Foruma Roma Srbije govorili o readimisiji Roma i intergaciji povratnika. Snimak razgovora je moguće poslušati na zagrebačkoj izložbi, a on donosi pregršt podataka koje je nemoguće pronaći u medijima, a koji govore o višestrukoj opresiji zasnovanoj na rasizmu.

Najdominantinijm uzrokom aktuelnih migracija i takozvane migrantske krize, beogradska izložba se bavila kroz saradnju ostvarenu sa Kino klubom Barut u vidu održavanja projekcija sa diskusijama koje je vodio Nenad Porobić sa idejom ukazivanja na drugu stranu migracija – ratove na Bliskom istoku, i to kroz analizu narativa koji kreira američka filmska industrija. U zagrebačkom izdanju izložbe se nastavlja ta analiza i artikulacija nekih od problemskih mesta odabranih filmova.

Naziv izložbe pozajmljen je iz knjige „Sedmi čovek. Knjiga u slikama i rečima o iskustvu stranih radnika u Evropi“ Džona Berdžera i Žana Mora, u saradnji sa Svenom Blombergom. Knjiga je kolaž fotografija, beleški, citata, poezije koji govore o evropskoj ekonomskoj migraciji nakon Drugog svetskog rata iz siromašnih evropskih zemalja ka razvijenim zemljama Zapadne Evrope i sa sela u grad:

„Marks (1867): U fabrici postoji mrtav mehanizam, nezavisan od radnika a oni su mu pripojeni kao dodatak… mašinski rad do krajnosti zamara živčani sistem… prigušuje mnogostranu igru mišića i oduzima čoveku svaku slobodnu telesnu i duhovnu delatnost.

Struganje, bušenje, glačanje, kovanje, buka hidrauličnog alata, tresak udaranja supstance o drugu supstancu i struganja supstance drugom supstancom. Potrebno mu je mnogo vremena da se privikne na buku. I sama buka udara i struže druge supstance. Odjeci prožeti upornim ritmovima, pa svaki bude prekinut pre nego što se završi; ništa ne prestaje i ništa ne počinje. Kad buka popusti ili kad on izađe iz radionice, ne nastupi tišina, jer su isti uporni, amputirani ritmovi i dalje prisutni u njegovoj glavi i, pošto ih oseća a ne može ništa da čuje, čini mu se da je ogluveo.

Tišina je ovde gluvoća.“

Iako su migracije tema izložbe, ovo je ipak i pre svega izložba o radu. Potreba za dostojanstvenim radom i dostojanstvenom zaradom sa jedne, i eksploatacija i sistemska represija sa druge strane, objedinjuju sve navedene radove, iako ne uvek eksplicitno. Da bismo to razumeli, moramo razumeti klasnu borbu.*

Ili kako kaže Ken Loach – If we don’t understand class struggle, we don’t understand anything.

Izlažu: Nika Autor, Doplgenger, Maja Hodošček, Bojan Mrđenović, Davor Konjikušić, Nemanja Čađo i Danica Selem, minipogon, Forum Roma Srbije (Dejan Marković i Zoran Kuzmanović), Kino klub Barut (Nenad Porobić), Jelena Mijić, Nebojša Milikić, Ivana Smiljanić.

Kustosica: Mirjana Dragosavljević

Suradnici: Ksenija Đurović, Ana Vuković, Katarina Kostandinović, Zoran Đaković Miniti, Marijana Stanić 

Koorganizatori: POGON – Zagrebački zentar za nezavisnu kulturu i mlade, Kulturni centar Beograda, BRINA, Kulturni centar Magacin, Kino klub Barut, Galerija 90 60 90

Projekt su podržali: Zaklada “Kultura nova”, Miistarstvo kulture RH, Grad Zagreb – Gradski ured za obrazovanje, kulturu i šport